Intervju: dr Višeslav Hadži-Tanović,”Vreme” 2000

Politika

Vreme broj 488, 13. maj 2000.

Intervju: dr Višeslav Hadži-Tanović, predsednik Privatne lekarske komore

Borba za opstanak

"Samo u prošloj godini je zbog nerentabilnosti zatvoreno gotovo stotinu privatnih lekarskih ustanova. Mi zavisimo od pacijenata, a njih je zbog bede i siromaštva nedovoljno"

Nakon pauze od pedesetak godina građani Srbije su početkom devedesetih ponovo dobili mogućnost da osete blagodeti privatne lekarske prakse. Bio je to kratak period velikih nada u budućnost, zarada i penzija između hiljadu i po i dve hiljade nemačkih maraka, vreme u kome smo se ponadali da ćemo živeti i lečiti se kao sav normalan svet, ili bar imati izbor između već tada posrnulog državnog zdravstva i privatnih ordinacija ili bolnica.

Deset godina kasnije, u obilju strahova sa kojima živimo, strah od bolesti i nemogućnosti lečenja na prvom je mestu kod građana Srbije. Nadmašio je čak i strahove od građanskog rata i pada životnog standarda. U bolnicama više ne pomaže ni socijalno osiguranje ni lična veza. Sve se plaća. Kao da idete u bakalnicu: od doktora uredno dobijete spisak bolničkih potrepština – od anestezije, hiruškog konca, antibiotika, špriceva… Pidžamu, ponekad i posteljinu ili jastuk, nosite sa sobom. O kovertama sa kešom javno se ne govori. Onaj ko ima ćuti i daje. Onaj ko nema teško ili kasno stiže do bolnice. Zdravstveni kolaps i naroda i zdravstva nije sprečila ni privatna praksa. I sama na staklenim nogama, bori se da preživi u nenormalnim uslovima.

Tamo je, međutim, odmah na startu sve jasno, pre svega cena zdravstvenih usluga. Ako to možete da platite, sledi odgovarajući tretman dostojan čoveka, od ljubaznog lekara do čistih ordinacija i diskrecije.

U proteklih deset godina u Srbiji je otvoreno 2500 privatnih ordinacija, klinika, bolnica. Imaju pet hiljada zaposlenih i još toliko redovnih konsultanata-lekara, koji honorarno i uglavnom krišom, u slobodno vreme, gostuju u privatnim zdravstvenim ustanovama, gledajući da dopunskim radom i sami prežive.

Sagovornik "Vremena" dr Višeslav Hadži-Tanović prvi je u Srbiji, pre deset godina, otvorio privatnu kliniku za srce. ,,Imali smo nesreću da za godinu dana po otvaranju klinike na ovim prostorima počeo rat i ceo projekat je usporen. Ipak smo dosta uradili, posebno u dijagnostici, nabavci najsavremenije opreme, doplera, holtera, aparata za procenu funkcionalne sposobnosti sportista. Ipak, ceo projekat se danas zasniva uglavnom na preventivi. Ideja je bila da se napravi kardiovaskularni centar koji bi pored dijagnostike radio i operativne zahvate i rehabilitaciju. To je u ovom trenutku neostvarivo ne zato što nemamo novca, jer imamo partnere koje bi u to uložili, nego zato što nema dopunskog privatnog osiguranja. A bez toga se ne može. U proteklih deset godina nismo uspeli, ni kao Komora, da postignemo sa državom dogovor o tome. Oni jednostavno ne žele da nas ubace u postojeći sistem. Država je zakonom obavezala svakog građanina da uplaćuje za socijalno osiguranje u državnu kasu, i ona tog dela kolača ne želi da se odrekne ni pod kakvim uslovima.

Šansu smo videli u dopunskom osiguranju, ali ni to nije išlo, s obzirom na to da bankarski sistem praktično ne funkcioniše. Ideja je bila da u ceo projekat uđemo sa firmom koja ima reosiguranje, damo joj licencu, a ona bi svojim kapitalom garantovala dopunsko osiguranje građana. Naravno, od toga nema još ništa jer ne želimo da građani ponovo budu ojađeni i da, kao sa Dafinom, Jezdom i državnim bankama, ostanu bez svoje ušteđevine. Sve to koči razvoj privatne prakse. Nemamo ni privilegiju da dobijemo kredite, a građani moraju naše usluge da plaćaju u kešu."

"VREME": U državnim ustanovama plaćanje lečenja je poluilegalno, u privatnim je legalno. Gde je jevtinije, ako se o tome uz ovolike zarade uopšte može govoriti?

HADŽI-TANOVIĆ: Naravno da ništa nije jevtino. Ali, pacijent je godinama izdvajao za državno zdravstvo, ulagao u njega, a da to možda nije ni trošio. Kada se sve sabere, i ova današnja ulaganja mimo socijalnog, onda je u privatnom sektoru jevtinije. Tu građanin ništa nije ulagao. Plaća uslugu, unapred zna cenu, i na tome se sve završava. Ovo što se danas dešava u državnim ustanovama, gde pacijent na razne načine i pored osiguranja mora da participira usluge, na primer protezu i lekove, isto kao da nije ni osiguran. Tu je ta diskrepanca između godišnjeg ulaganja i onoga što mora da plati kad mu je hitno. Nije u redu ako je neko godinama ulagao a to nije koristio da dodatno plaća. Njegov bi novac morao da ga čeka. Ovo što mi zagovaramo, dopunsko osiguranje, bila bi štednja. Ako pacijent ne iskoristi to, novac bi mu se vraćao uz kamatu; ako iskoristi, on pokriva troškove lečenja. To je čistiji odnos.

Posebnom uredbom Ministarstva zdravlja, lekarima zaposlenim u državnim bolnicama zabranjen je honorarni rad u privatnim klinikama. Ipak, sprega postoji. Ako odete na pregled u privatnu kliniku, imate lakšu prođu u daljem lečenju na državnoj klinici, ali ste neretko i u obavezi da platite i intervenciju koju će vam taj isti konsultant iz privatne klinike uraditi u državnoj?

Ako se to dešava, to nije korektno, već je prosto zloupotreba. To spada u ono što srećemo i u drugim oblastima života i govori da ne postoje nikakva pravila.

Uredba o zabrani rada dovodi lekara u neravnopravan položaj sa vodoinstalaterom, majstorima, konobarima, profesorima i ostalima. Mislim da zaposleni u državnom sektoru, pa i lekari, moraju da imaju mogućnost za dopunski rad u slobodno vreme. Zašto bi lekar, na primer, popodne mogao da radi u kafiću a ne može u privatnoj ordinaciji? Ali, naravno da postoje pravila igre: da se zna šta radi, gde radi i da se za to plaća porez. Sve zloupotrebe bi se mogle sankcionisati.

Uostalom, Uredba je protivzakonita jer zakon svakome dozvoljava da u slobodno vreme radi po zakonskim regulativama.To nije rad sa trećinom vremena. U pitanju je određeni broj sati i svaki lekar po zakonu i ugovoru o delu ima pravo da radi na nekoj od privatnih klinika. To dozvoljava zakon, ali su pomenutom uredbom data prava direktorima klinika da takve ljude kažnjavaju, prete otkazima… Lekari i dalje rade, bar većina, kao i dosad, ali je mučan osećaj i postoji stalni strah. A nije u pitanju mali broj lekara-konsultanata. Ima ih oko pet hiljada.

Ko može danas da otvori privatnu lekarsku ustanovu?

Svako kome to odobre stručni inspekcijski timovi Ministarstva zdravlja.

Postoji li neka esnafska institucija koja će nekome verifikovati ili osporiti mogućnost da krene u privatnu praksu?

Ne. To bi trebalo da radi lekarska komora, a ona zvanično ne postoji. Postoji ova naša lekarska komora, kao asocijacija slobodno udruženih privatnih doktora. I u njoj nisu ni svi lekari koji danas imaju privatne ordinacije. Ona nema zakonske prerogative. U proteklih deset godina napravljeno je bar dvadesetak nacrta o formiranju lekarske komore. Poslednji je čak ugrađen i u Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Čak su bili i izbori za privatno i državno veće komore. Do formiranja zajedničkih skupština nije došlo jer smo mi stavili veto. Kod nas su bili legitimni izbori, a iz državnog dela izabrani su uglavnom direktori bolnica. Da bi se skupština konstituisala, mora da postoji konsenzus i privatnog i državnog veća. Nisu uspostavljena jasna pravila igre, a mi ne želimo da se preglasavamo. Želimo u toj važnoj instituciji ravnopravno učešće, ono što nam po zakonu pripada i samostalno odučivanje o stvarima koje su bitne za lekarsku praksu. Ne želimo komoru u kojoj će za izbor direktora i predsednika saglasnost davati Ministarstvo zdravlja. Želimo da to bude strukovna autonomna organizacija koja neće zavisiti od toga ko je na vlasti i ko će sutra da dođe. Hoćemo, što sada nije slučaj, da kad se menja zakon budemo konsultovani, da dajemo, ili oduzimamo licence za rad u privatnom sektoru i da kao sud časti sankcionišemo ono što ne valja, eventualne propuste i promašaje u radu lekara. Dakle, stručno, esnafsko i kompetentno telo, daleko od svake politike.

Da li je teško opstati u vašem poslu?

Prilično. Samo u prošloj godini je zbog nerentabilnosti zatvoreno gotovo stotinu privatnih lekarskih ustanova. Mi zavisimo od pacijenata, a njih je zbog bede i siromaštva nedovoljno. Danas je nekome teško da za pregled izdvoji i deset, a kamoli sto nemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti. U privatnom lekarskom sektoru rad je jako težak, a odgovornost velika. Ljudi misle da u privatnoj praksi, kako ona danas funkcioniše, mogu da se naprave velike pare. Ja mislim da ne mogu. Ceo sistem mnogo košta. Za aparate koje kupujemo ne dobijamo kredite. Pod uslovom da vam je ordinacija puna, najkraći rok otplate uloženog u opremu jeste pet godina. S obzirom na kupovnu moć stanovništva, dešava se da se kupljena oprema nikad ne isplati. Ljudi su uložili svoja sredstva, neki su prodali kuće, stanove, imanja da bi ovo napravili. Sve je teže opstati. Kada sam počinjao da radim imao sam potencijalno tržište od 18 miliona ljudi. Sada smo svedeni na tzv.beogradski pašaluk i jako osiromašeno stanovništvo. Pomažemo koliko možemo. Imamo besplatne preglede, i to svake subote.

Koliko vas finansijski ,,kinji,, država?

To su utvrđene finansijske obaveze. Mnogi lekari, kao što sam vam pomenuo, nisu izdržali. Zatvaraju ordinacije i rade na crno, što u svakom slučaju nije dobro. Pri uvozu opreme nismo oslobođeni ni poreza ni carina. Redovno izdvajamo i za socijalno i penzijsko osiguranje, od čega su oslobođeni mnogi državni sistemi. Broj pacijenata se smanjio. Dok sve platite, od dažbina do poslovnog prostora, ne možete da opstanete ako ne zaradite bar pet hiljada maraka mesečno.

Živimo u pomerenim sistemima vrednosti, da li je lekarska etika izdržala probu?

Mislim da ni naša struka nije izdržala sve izazove današnjeg vremena. Opšti je pad morala, danas ljudi vode bitku za opstanak. Kao i ostali, i lekari su plaćeni ispod egzistencijalnog minimuma.

Ubeđen sam da veći deo lekarske profesije svoj posao radi časno i pošteno i u privatnom i državnom sektoru. Ali ne svi. Uostalom, kako to zahtevati samo od lekara ako i oni žive i rade u sistemu u kome su pale sve vrednosne norme, gde jednostavno ne postoje ili se ne poštuju etički principi.

Zašto vladajuća nomenklatura toliko drži do dominacije nad zdravstvom. Da li je u pitanju novac, ili nešto drugo?

Novac, naravno. Niko se ne bori za problem. Svi se bore za pare. Zašto ni opozicione partije koje su u pojedinim gradovima došle na vlast nisu privatizovale pojedine budžetske ustanove, a mogle su to da odrade.Svi se bore za sisteme gde dobijaju novac iz budžeta. To je najsrećnija para, ništa ne ulažeš – a dobijaš. Nažalost. Godinama su nas ubeđivali da je zdravstveni fond jadan, bedan i nikakav. Vidim sad se svi polomiše da drže kontrolu nad tim fondom.

Početkom devedesetih godina, na primer, kada se praktično dogodila ekspanzija privatnog sektora, to je vreme Ante Markovića, biti političar nije mnogo značilo. Nas su opsedali političari i pitali za savete. Zadnjih četiri pet godina niti nas Ministarstvo nešto pita niti lokalna vlast, niti dolaze kod nas.Više ne zavise od nas. Imaju svoje budžete, i mi privatnici više nikom ne trebamo. U Srbiji imate petsto hiljada privatnika. To je ekonomska sila u, naravno, našim uslovima, koja praktično izdržava ovu državu. Nijedna partija u svetu ne bi ih zaobišla, nego bi im se udvarala. Niko pametan se ne bi odrekao tog svog budžetskog dela i glasačkog tela.

Mi u Beogradu kao privatnici nismo dobili nijedno mesto za izgradnju klinike. Privatna lekarska komora ne može da dobije ni prostorije, a nije da nismo tražili.

Isti je tretman i na nivou Republike. Novac od građana se na svim nivoima uzima dekretom, bilo da su to pare za socijalno osiguranje ili taksa.

Kada bi vam neko ponudio primamljivo mesto, da li biste se vratili u državnu bolnicu?

Ne. Ovde je opuštena radna atmosfera. Mir. Nema šefa, nema direktora. Ja sam vlasnik. Svako radi svoj posao, ima svoje pacijente. Na miru možete da odradite svoj deo posla, i da pacijenta pregledate onoliko koliko mislite da je potrebno.

Branka Kaljević

Sve zavisi od lekara

Koliko vas u praksi priznaje država, koliko do vaših nalaza drže vaše kolege u državnim bolnicama?

Sve se prelama kroz problem osiguranja. Mi ne možemo da prepišemo recept, da damo bolovanje, uput za bolnicu, uput za invalidsku komisiju. To sve ide na lično ime. Ako poznajem lekara u bolnici i obavestim ga da mu šaljem pacijenta sa akutnim infarktom, na primer, i dokumentacijom, on će ga primiti i bez uputa. Ali na neko ispitivanje ga sigurno neće primiti.

Šta se onda dešava?

Iz privatne klinke pacijent odlazi kod lekara opšte prakse u dom zdravlja. Ako on prihvati naše mišljenje, on će mu dati uput za dalje lečenje. Slično je i sa našim predlozima za razne lekarske komisije. Naše mišljenje se uvažava ili ne uvažava u zavisnosti od lekara kod koga odlazi pacijent. Nekad se to i ne uvažava, iako je onaj ko šalje pacijenta, do juče bio profesor Medicinskog fakulteta, izuzetno cenjen, a njegovi nalazi se kad stignu nisu ni gledali dok jeradio u državnoj ustanovi. Čim je otišao u privatni sektor stvari su se promenile. Na svu sreću, pre svega po pacijente, nije uvek tako.

 

 

http://www.vreme.com/arhiva_html/488/11.html#vrh