Reforma

Reforma srpskog zdravstva: Zakoni o zdravstvenom osiguranju,
zdravstvenoj zaštiti i lekarskoj komori po EU standardima
 
-Zakon o komorama zdravstvenih radnika, zbog apsurdnog spajanja lekara-državnih službenika i lekara-privatnih preduzetnika u jednu obavezujuću profesionalnu organizaciju stvorene su brojne blokade, kršenja zakona, opštih akata, netransparentnog trošenja sredstava iz obavezne članarine za 28.500 lekara. To je imalo za posledicu dodatnu diskriminaciju privatnog sektora kao i miliona građana koji se leče kod privatnih lekara i stomatologa.Zbog nezakonitog rada lekarske i stomatološke komore, Odbor za zdravlje Narodne skupštine je usvoji zahtev za sprovođenjem nadzora.   (http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/aktivnosti/skupstinske_detalji.asp?Id=1873&t=A )
 
-Zakon o zdravstvenoj zaštiti  favorizuje model monopolskog državnog zdravstva po kome će građani moći da "biraju" za sredstva iz obaveznog osiguranja samo lekara ili stomatologa u Domu zdravlja a ne i u privatnom sektoru. Na osnovu čl. 199-202. omogućeno je da državni lekar istovremeno bude i privatnik što predstavlja legalizaciju korupcije i divlju privatizaciju državne imovine. Paradoksalno je i rešenje po kome će lekar kome je oduzeta licenca moći da radi pod nadzorom drugog lekara pa se tako stvara pravna mogućnost da lekar-poslodavac, radi pod nadzorom svog zaposlenog. I druga brojna rešenja pokazuju da ovaj sistemski zakon ponovo ne omogućava građanima da slobodno biraju lekara za svoj zdravstveni doprinos što je daleko ispod standarda EU i susednih uspešnih tranzicionih zemalja.Nekvalitetno postavljen sistem zdravstvene zaštite rezultira negativnim trendovima brojnih preventabilnih oboljenja.
 
-Zakon o zdravstvenom osiguranju po svojoj arhaičnoj suštini ne odgovara bitnim promenama koje su se desile prelaskom sa socijalističko-birokratskog na građansko-liberalni model državnog uređenje. U zakonu postoji više sistemskih kontradikcija a prisutna su i brojna rešenja koja sprečavaju demonopolizaciju i inhibiraju razvoj privatnog zdravstvenog sektora kako na nivou davaoca usluga tako i na nivou privatnih osiguranja. Pacijent ne može slobodno da bira lekara u državnom ili privatnom sektoru što bitno utiče na produktivnost, efikasnost i kvalitet zdravstvene zaštite. Osnovni princip demonopolizacije modernog zdravstva "slobodan izbor lekara u državnom ili privatnom sektoru" kao i "novac prati pacijenta" nije omogućen jer činovnici RZZO diskreciono odlučuju o individualnim ugovorima sa davaocima usluga. Time se zapravo formiraju dva paralelna zdravstvena sistema sa svim štetnim i diskriminatornim posledicama po građane Srbije.
 
-Uredba o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju, usvojena  krajem 2008.god. ne omogućava razvoj i pluralnu ponudu ove vrste osiguranja jer zbog konfuznih i restriktivnih odredbi nije moguć ravnopravan tržišni ambijent za sve osiguravače. Zbog normiranog povlašćenog položaja državnog dobrovoljnog osiguranja koje formira RZZO u odnosu na konkurentska Društva za osiguranje iz privatnog sektora grubo su narušeni osnovni principi tržišne konkurencije.
 
Usled mnogih pravnih i privrednih nejasnoća i protivrečnosti, pokazalo se da ovi zakoni od momenta svog usvajanja u decembru 2005.godine predstavljaju neuspeo eksperiment i udaljavaju Srbiju od evropskih standarda. Tu činjenicu potvrđuje izuzetno visoka ukupna potrošnja za zdravstvo od blizu 11% BDP-a što ukazuje na sistemsko rasipanje zdravstvenog resursa u Republici Srbiji.