ДЕНТОН АРТУР КУЛИ (DENTON ARTHUR COOLEY) 1920 – 2016 Дентон Артур Кули

Највећи и најпознатији кардио-хирург света и, поред осталог, инострани члан САНУ и најстарији инострани члан њеног Одбора за кардиоваскуларну патологију, умро је у свом дому у родном Хјустону у 96.години. Рођен 22.августа 1920. а умро 18.новембра 2016. Потиче из имућне породице: отац – успешан зубни лекар а деда по мајци – лекар. Имао је, каже, ''компликован однос са оцем’’. Отац и старији брат су умрли од последица хроничног алкохолизма. Ожењен сa Louise Goldborough Thomas–овом из Балтимора, која је преминула месец дана пре њега. Имали су 5 кћери, од којих је најмлађа преминула. По завршетку гимназије (одличан ђак, врстан спортиста, леп, плав, висок преко 190цм), завршава Предмедицински колеџ (The Texas College of Medicine у Галвестону) и студије медицине (MD degree 1944.). Специјализира хирургију у чувеној John Hopkins болници у Балтимору, где постаје главни специјализант хирурга Alfred Blalock-a. Асистира му, 1945., када је овај извршио историјску прву Blalock – Taussig-ову операцију код ''плаве бебе'' са тетралогијом Fallot. Провео је две године у U.S. Army Medical Corps као шеф хирургије болнице у Линцу – Аустрија, отпуштен као капетан. Затим, годину дана у Лондону у Brompton Hospital-у. У 31.години, 1951., враћа се у САД и ради у Baylor Medical School у Хјустону код шефа – пионира светске кардиоваскуларне хирургије DeBakey-а (који је, на позив нашег проф.др Војислава Стојановића, уградио механичке аортне валвуле код болесника у Београду и био консултант при лечењу председника Тита у Љубљани). Дентон Артур Кули Задивљујуће је и скоро невероватно да је Кули вршио, практично, скоро све постојеће кардиохируршке операције код одраслих али и код деце и одојчади са урођеним срчаним манама и то свакодневно, годинама, на огромном броју болесника. До 1982. урадио је 1200 случајева аорто-коронарног бајпаса, бројне случајеве уграђивања вештачких срчаних валвула, око 10.000 операција на отвореном срцу. 2 DeBakey, Colley и Creech су 1955. публиковали рад о анеуризмама и оклузивним болестима аорте: 203 случаја лечена ресекцијом и хомографт заменом. Кули је лично оперисао око 12000 аортних анеуризми. Аутор је многих иновација и уређаја у хирургији срца као и за његову потпору у очекивању трансплантације. Извршио прву трансплантацију срца у САД 1968. Уградио је куцајуће срце једне 15.годишње девојке са изгубљеном можданом функцијом, која је извршила самоубиство, 47.годишњем Everett Thomas-у, који је касније примио и други трансплант и био способан да оде кући, живећи још око седам месеци. Због тога је био хваљен али и критикован јер су неки сматрали да престанак рада мозга при куцајућем срцу још увек није смрт да би се могло узети срце за трансплантацију. У следећој години учинио је још 22 трансплантације срца и једном чак три у пет дана. У 4 случаја – истовремену трансплантацију срца и плућа. Извршио је, такође, и уграђивање уређаја тоталног вештачког срца – прво у свету 1969. Због овог случаја дошао је у сукоб са својим шефом DeBakey-ем. Радило се о следећем: Болесник Haskell Karp је умирао и Кули је, '' у акту очајања'', узео уређај тоталног вештачког срца из Лабораторије DeBakey-а (на том вештачком срцу је, иначе, радио са аргентинским доктором Domingo Liotta – ом) и уградио му га. Болесник је живео 64 сата са уграђеним уређајем а, затим, још 32 сата када му је овај уређај замењен најзад добијеним срцем донора (умро је од запаљења плућа). Поступак је био херојски и хуман али се шеф DeBakey, који је тада био на путу, наљутио јер Кули, сем пристанка болесника, није имао друга одговарајућа одобрења. Односи између DeBakey-а и Кулија су се прекинули. Кули је напустио Baylor универзитет а удовица преминулог болесника је судском тужбом тражила мултимилионску одштету али је Федерални суд то одбацио. Кули је, дакле, имао и велике проблеме са друштвеном и медицинском заједницом поводом описаних његових највећих успеха: (1) Прва трансплантација срца у САД 1968. и (2) Прво уграђивање уређаја тоталног вештачког срца у свету 1969! Кули и DeBakey су се помирили тек после 39 година, непосредно пре смрти DeBakey-а 2008. – три месеца пре његовог стотог рођендана. Поседујући велике административне способности, основао је Texas Heart Institute и његов медицински часопис – THI Journal. Институт су чинили St. Luke’s Episcopal Hospital и Texas Children’s Hospital, све у оквиру Baylor-овог универзитета у Хјустону. Руководио је сарадницима личним примером а не строгошћу. У Texas Heart Institute-у до 2001. учињено је 100.000 операција на отвореном срцу. Кули је надгледао око 30 операција дневно, од којих 8 – 10 најтежих је сам извршио. (Ко)аутор је преко 1400 радова у часописима и 12 књига. Био је члан Њујоршке академије наука и Академије наука Тексаса. Импресиониран је срцем ''као органом, скоро јединим у организму, чији се рад непосредно види. Адекватна замена оболелог срца, по њему, биће велики изазов и за генерације истраживача у будућности''. Говорио је ''срећнији сам када теже радим јер је рад привилегија и одржава човека спиритуално живим''. Свирао је контрабас у једном медицинском оркестру, јахао, играо голф, тенис и такмичарски се бавио кошарком. Истицао је да му је ''спорт јако помагао у хируршком раду јер повећава издржљивост, објективно реаговање на поразе и компликације и захтева брзе одлуке''. 3 Имао је велики смисао за хумор. На пример, када му је Christiaan Barnard 1967. послао телеграм да је извршио прву трансплантацију срца у свету, Кули му је одговорио:''Честитања за Твоју прву трансплатнацију. Ја ћу ускоро публиковати мојих првих сто''. Такође, учествујући у одбрани једног случаја на суду, адвокат га је упитао: ''Да ли себе сматра за најбољег хирурга на свету?'' Кули је потврдио. Адвокат је онда наставио питањем: ''Нисте ли можда нескромни?'' Кули је одговорио: ''Можда, али узмите у обзир да сам под заклетвом''. Добио је Награду René Leriche – највећу почаст од Интернационалног удружења хирурга. Бивши амерички председници: Ronald Reagan му је доделио 1984. ''Председничку медаљу слободе'', која је највиша америчка цивилна награда; George H.W. Bush, који је живео у Хјустону, говорио је да је Кули ''учинио пионирске прилоге медицини и био њена легенда'' и Bill Clinton уручио му ’’Националну медаљу за технологију’’ 1998. Везе српских кардиолога и њихових институција са Кулијем су биле многоструке. Наш водећи кардиохирург академик Изидор Папо био је лични пријатељ Кулија. Кули га је и оперисао у Хјустону (аорто-коронарни бајпас и анеуризма аорте). Приликом једне посете Београду на позив Папа, супрузима Кули нису стигли кофери на аеродрому, тако да је Кули све време боравка у Београду носио Папове кошуље. Папо је сматрао Кулија за највећег живог кардиохирурга света. На предлог академика И.Папа, Г. Николиша и В.Кањуха, Изборна скупштина САНУ је изабрала Кулија за иностраног члана САНУ 15.децембра 1988. Из Предлога се види да је до тог времена Кули ''објавио 1054 стручна и научна рада у истакнутим медицинским часописима у САД и у свету, 4 уџбеника и 23 поглавља у уџбеницима медицине''. Такође, и реченица ''све изнето чини проф. Кулија личношћу која ће трајати и остати у историји хирургије'' – предвиђање које се у потпуности остварило! У организацији кардиолога проф.др П. Сеферовића, дописног члана САНУ, који је тада био на усавршавању у Хјустону, направљен је 1991. изванредан Споразум о 4 стручно-научној кардиолошкој сарадњи Хјустона и Београда, уз велику финансијску помоћ Београду. Одржана је и успешна узвратна посета Хјустона Београду. Међутим, сарадња је са америчке стране морала бити прекинута због санкција према нашој земљи. Кули је био у Београду 1996. у Институту за кардиоваскуларне болести ''Дедиње'' на позив тадашњег директора проф.др М.Бојића. Писмено се изјаснио о високим стручно- научним квалитетима Института. Урадио је тада своју двехиљадиту операцију на отвореном срцу: успешно је уградио вештачку аортну валвулу једном нашем 65.годишњем болеснику. У Институту, на крају једног састанка, Кулију је пришао осамнаестогодишњи Никола Новаковић, коме је Кули пре 14 година оперисао срце када је био четворогодишњак. Видећи га као здравог младића високог скоро два метра, Кули му је рекао: ''Сигурно се већ увелико бавиш кошарком''. Шеста седница Савета Универзитета у Београду је 14.октобра 1996. доделила Кулију, за изванредне заслуге, Велику плакету Универзитета у Београду а Медицински факултет у Београду изабрао га је за гостујућег професора. Спасао је многе наше болеснике и школовао велики број наших кардиохирурга. Наш најбољи новинар који се бави медицином и спортом Д.П.Грегорић је интервјуисао Кулија и из његове књиге ''И лекари су људи'' износим следеће мисли Кулија:''Тренутак кад мртав човек остаје без срца је фасцинантан за све јер шћућурено срце у рукама хирурга ускоро ће оживети у туђим грудима после кратког електрошока''; ''За мене је фасцинантно када сам, први пут у животу, видео да нечије срце куца у телу другог човека''; ''Немојте пушити. Никотин је отров. Па, има толико других задовољстава која испуњавају човека, а здравље је највећа срећа!''; ''Старији људи претерују са џогингом, јер злоупотребљавају организам покушавајући да од тела шездесетогодишњака направе тело које би пристајало њиховим унуцима. Немогуће је то''. Писцу ових редова, Кули је у Хјустону и поновио у Београду (сазнавши да је кардиоваскуларни патолог В.Кањух био две године научни сарадник највећег кардиопатолога света американца Jesse E.Edwards–а (1911 -2008), који је такође био инострани члан САНУ и његовог Одбора за кардиоваскуларну патологију) да ''високо цени сарадњу са кардиоваскуларним патолозима и у сваком случају смрти свога болесника, темељно с њима расправи узрок смрти и да ли је при томе учинио неку грешку''. Одласком Кулија, ''живе легенде'', отишао је и последњи представник славне групе кардио–хирурга света (John Kirklin, C. Walton Lillehei, Christiaan Barnard, René Favaloro, Michael DeBakey и Norman Shumway), која је у другој половини 20.века, са проналаском кардиопулмоналног бајпаса, тј. машине ''срце–плућа'' (која је омогућавала вантелесни крвоток и рад на заустављеном и сувом срцу), створила данашњу модерну светску кардиохирургију. У том смислу важне су: ''Houston Cardiological School’’ (комплекс око Texas Heart Institute – Cooley и Methodist Hospital – DeBakey) и Minnesota Cardiological School (University of Minnesota у Minneapolis-y – C.W. Lillehay и Charles T. Miller Hospital и, затим, United Hospital у St Paul-у – J.E.Edwards као и у Mayo Clinic у Rochester-у – J.Kirklin). Denton A. Cooley, Michael DeBakey (1908 – 2008), George Reul и др. су представници ''Houston Cardiological School’’, у којој су се усавршавали и наши кардиохирурзи 5 професори Драгош Недељковић, Михајло Вучинић, Бошко Ђукановић и др. као и кардиолози М.Остојић, П.Сеферовић, В.Хаџи-Тановић и др. Clarens Walton Lillehei (1918 – 1999 ) ''отац рада на отвореном срцу'', кардиопатолог Jesse E.Edwards (1911 – 2008) – (који је хисто-патолошком анализом плућних мишићних артерија код урођених срчаних мана са лево-десним шантом открио да њихова тешка опструктивна фиброза и појава плексиформне лезије су пресудне контраиндикације за оперативно затварање шанта); John Kirklin (1917 – 2004) и сар. ( који су прихватили John Gibbon–ову машину срце плућа и широко развили кардиохирургију на отвореном срцу) су представници ''Minnesota School of Cardiology''. У њој су се (код C.W. Lillehei-а и J. E.Edwards-а) усавршавали D.A. Cooley; C. Barnard; N. Shumway; Иво Поповић – Ђани кардиохирург КБЦ ''Др Драгиша Мишовић- Дедиње'' и Онколошког института Србије, академик ЦАНУ; Владимир Кањух кардиоваскуларни патолог и др. Christiaan Barnard (1922 – 2001) је у болници Groote Schuur у Кејптауну, Јужна Африка 3.децембра. 1967. први у свету извршио трансплантацију срца. На 25.годишњу Denise Darvall-ову налетео је пијани возач и убио је. Жена Louis Washkansky–ог се управо враћала са посете умирућем мужу из Болнице, све је видела и алармирала Болницу да би се могло унесрећеној узети срце и трансплантирати њеном мужу. Брат Barnard-a – Marius је у посебној хируршкој сали узео срце а у другој сали, Барнад уз асистенцију R. Hewitson-a је после непуних 5 сати уградио срце Washkansky–ом. Када је у његовим грудима срце почело да куца, рекао је на африканском: ''Dit gaan werk’’ (''оно почиње да ради''). Washkansky је живео 18 дана. Денизини бубрези су трансплантирани једном дечаку и спасли му живот. Барнард је наставио са трансплантацијама срца и најдуже преживљавање било је 24 године. Barnard – ова девиза је: ''Један живот је довољан, ако се добро живело''. В.Кањух је поводом прве трансплатације срца у свету, написао тада, у Политици чланак под насловом ''Денизино срце и даље куца'' а 2010. посетио је Музеј Christiaan Barnard-а у Кејптауну. Поред старе Groote Schuur болнице изграђена је модерна нова а стара је претворена у Музеј са сачуваним салама за узимање и трансплатацију срца као и за експерименте на животињама, уз воштане фигуре свих учесника прве трансплантације, сачуваним у формалину извађених срца и великој светској документацији како pro тако и contra Barnard-а и његовог дела. Аргентинац René Favaloro (1923 – 2000) је у Clivlend Clinic, USA, 1967. урадио први аорто-коронарни бајпас са веном сафеном. Norman Shumway (1923 – 2006), Palo Alto, California, Stanford University School of Medicine, бриљантан хирург, дуго година је вршио и испитивао трансплантације срца у паса, темељно се припремајући за трансплатнације срца у људи. Вежбао се вршећи аутотрансплантације код паса, тј. узимајући им срце и враћајући им га у грудни кош. Са Lower – ом је извршио прву успешну трансплантацију срца псу 23.децембра 1959. Пас је живео осам дана и онда му је имунолошки одбачено срце. Претекао га је, међутим, C. Barnard користећи технику операције Shumway-а и Lower-а . После Barnard–a, урадио је многобројне успешне трансплантације срца, први у свету користећи 1980. циклоспорин – лек против одбацивања трансплантираног (туђег) срца. Утврђивање (не)одбацивања трансплантираног срца вршила је М.Billingham анализом ендомиокардних биопсија. Са Reitz-ом је 1981. урадио прву у свету успешну истовремену трансплантацију срца и плућа. Сарадња са Кулијем била је велика привилегија и част за САНУ, српске кардиохирурге, кардиологе и њихове институције. 6 Академик Владимир Кањух Београд, САНУ, 30.нов. 2016.